Naš proslavljeni reditelj, pisac i profesor Goran Marković je zajedno sa poznatim glumcem i profesorom Draganom Petrovićem Peletom i talentovanom mladom glumicom Jovanom Stojiljković u žiriju predstojećeg 9. Bosifesta, koji će se u organizaciji Hendi centra Koloseum održati u beogradskom Sava centru od 10. do 12. oktobra pod sloganom „RAMPA!“
Goran Marković nam je pričao o njegovim filmovima, značaju Bosifesta, seriji "Delirijum tremens" koju trenutno snima...
U kojoj meri po vama filmska umetnost ima moć da ozbiljnije skrene pažnju javnosti na život osoba sa invaliditetom i njihove probleme u nekoj sredini?
Ima, naravno. Možda su dokumentarni filmovi najbolji način da ljudi shvate sa kojim problemima se susreću osobe sa invaliditetom, kakav je njihov život, svakodnevica pre svega i čime bismo im mogli pomoći. Mislim, ipak, da je razumevanje njihovih problema najbolja pomoć koju možemo pružiti hendikepiranim osobama. Odatle počinje sve ostalo.
Kako biste ocenili program ovogodišnjeg Festivala?
Veoma raznovrstan i veoma kvalitetan. Kao da se ne radi o festivalu sa specifičnom namenom nego o smotri umetnički vrednih filmova. Veoma sam iznenađen, očekivao sam manje. Najviše mi se dopada dostojanstvo sa kojim autori pristupaju ovoj temi. Nema jadikovki već je u pitanju pravi umetnički napor da se gledalištu prenese istina o jednom nepoznatom svetu o kome najčešće imamo predrasude.
Koliko smatrate da je važno za naše društvo i kulturu da ima filmski festival kao što je Bosifest?
Veoma je važno. Ne samo sa osobe sa invaliditetom već i za obrazovanje kulturnog pogleda na taj aspekt života. Ovakav festival najviše menja gledalište a mnogo manje oni koji ovaj problem rešavaju. Polazim od sebe: posle viđenih filmova sa ovogodišnjeg Bosifesta ja potpuno drugačije gledam na stvari i shvatam koliko je važno da svi učestvujemo u ovoj problematici. I zbog osoba pogođenih invaliditetom i s zbog nas samih.
Da li postoje neka ostvarenja iz istorije filma (bliže i dalje) koja se bave osobama sa invaliditetom, a koja su vam se svidela?
Svaki film koji se trudi da stvari objasni iznutra, iz vizure ljudi pogođenih invaliditetom je značajan. Ako još poseduje umetničku vrednost onda su to, po pravilu, potresna dela. Ne bih izdvajao naslove, ja znam šta nosim u srcu.
Trenutno pripremate seriju po svom tekstu "Delirijum tremens", koji se sa velikim uspehom igrao u Beogradskom dramskom pozorištu. Kad očekujete da će krenuti snimanje i da li možda već orijentaciono znate kada će gledaoci moći da je pogledaju?
Snimanje je počelo u septembru a serija će biti emitovana verovatno na proleće. I ona će se baviti hendikepiranom osobom, obolelim glumcem.
Vaši filmovi poput „Specijalnog vaspitanja“, „Nacionalne klase“, „Majstori, majstori!“ ili „Tito i ja“ stekli su kultni status, a njihovi junaci, replike ili muzika, koji su često citirani i u drugim umetničkim delima, deo su kolektivne svesti, svakodnevnog života i popularne kulture. Kako se osećate povodom toga?
Dobro. Lepo. Kada čujem da neko citira neku rečenicu iz mojih filmova milo mi je. To nije taština nego osećaj da nisam uzalud pokušavao da nešto uradim.
U jednom intervjuu ste izjavili da je film je za vas uvek bio izazov jer nastojite da svaki napravite drugačije, koju temu biste u tom smislu voleli da obradite u nekom svom narednom ostvarenju?
Pa, videćemo… Biće to sasvim drugačije od onog što sam do sada radio. U tome je draž mog poziva.
